Golica me tišina pramenom tvojim,
snovi se bude i odnose me na polja nepoznata.
Znaju li travke pozlaćene da ne postojim,
znaju li to makar crne, pokošene?

Nisam to ja dok sviće oko mene,
u mojim kostima nema osećanja koja svako bi hteo,
negde su ostala zamršena kao načeta paučina oko nečijeg srca.

Posečem se i nema šta da otiče, samo sam varka, neko bi hteo da budem osmeh u raži,
da probudim mu sunce koje traži,
a ja sam iza sunca davno zaspala.

Prošlo je vreme kada sam hrabrost krala kao susedsko cveće,
da udahnem ne želim, da pokušam ne želim,
da pokucam na vrata koja tiha su ne želim.

I ako zazvoni telefon i otrgne me od plutajućih snova raskidanih
da kaže mi da se znamo, da sve se dešava po našem planu,
okrenuću se ipak na drugu stranu.

Poklonio si mi granu da okačim o nju sve ono što me ganja,
sve probuđene noći, uginule nade, obećanja.
Poklonio si mi granu da mi procveta i rodi kada na svetu više ne bude cveća.

Pisac je jedan ostavio za sobom reči da otkinuta grana to više nije, samo je prut,
tako i ruka bez ruke druge u prostoru visi,
ulica jednosmerna, put
koji ne vodi nigde.

Zakuni mi se u sebe da nećeš uvenuti kao što jesi,
zakuni se u kišu što već je magla,
zakuni se u mene nasmejanu i mladu,
zakuni se u nas.

Duša je zaključana i hladno joj je kad zima najavi svoj dolazak,
vazduh je postao skup, a sloboda je zaboravljena reč.
Sada mi treba cvetna grana da sakrije me,
makar i nacrtana.

Pozovi me sa neke druge planete telefonom,
reci da si pogrešio broj uz izvinjenje,
reci mi da nisam sama kao što mi se čini,
jer samoća je iluzija.

Ruke su mi u krilu kao slomljene grane, vetar zavija,
ali ja čujem pesmu proleća što će doći, znam da tačka se ne stavlja pre kraja
i znam da grane često su razdvojene i ne vide jedna drugu,
ali stablo ih spaja.