Marioneta

Došla sam do pustinje, ja koja živim od cveća,
pesak mi liči na zlato, ali u noći ne sija.
Došla sam do kraja sveta, a mislila sam da moji su samo počeci.

Sve što mi prija potonulo je odavno, a dubine su tihe,
ti si mi tako tih,
ti si mi toplo klasje što šumi nečujnu pesmu,
ti si mi svaki stih.

Ugasi i poglede kao zvezde u zoru, da ne sanjam te više,
preživela sam kad su mi iščupali bukete cveća iz grudi,
izdržaću i mrak.

Kažu da čovek je svaki živ onoliko koliko je jak, znam da me nema,
visim na koncu nade kao marioneta, prepuštena, nadevena vunom, bez pokreta.

Samo još snevam, viseće vrtove i ples na kiši,
tebe da sve si mlađi i oku draži,
da kao cvet na vetru sve si mi dalji i sve tiši.