Danas je dan za ružičastu haljinu i maskaru crnu na obrazima,
za ležanje na podu bez spavanja i gledanje ljudi sa terase, al’ bez padanja.
Za traženje onih kojih nema po sobama ispod krova uma,
za ceđenje satrulelog voća i slušanje prašnjavih albuma.
Dan za premotavanja filmova na platnu uzdrhtalog kapka
kad nijedan osmeh nije jeftin i nijedna suza nije laka.
Isekla sam prste tvojim slikama milujući nešto hladno, strano
što me gleda okom zamrznutim,
što mi liči na isečak sreće koji volim, na koji se ljutim.
Navikla da razodenem dušu tek kad ćutim, pričam ti u sebi šta smo mogli biti i sećam se da sam mogla već na reč se zaljubiti.
Srce hrabro znalo te je skriti, zato sada plutam ovim danom kao promašena nada,
ružičasti oblak ispod tamnog neba bez lustera,
samo mogu da te rađam iz svog pera.
Marijini stihovi 