Oprala sam ruke od nas,
ali ne tražim ti zamene,
možda je ovaj grad stvoren samo za mene.
Posle rešetki prija mi miris vetra,
posle kvadrata širina kilometra,
tražim ženu što izgubila je tebe.
Usekla mi se soba naša pod grudi, bez govora i smeha i bez ljudi,
ne mogu da je iskašljem iz sebe.
Upoznajem grad u kom bila sam zatočenik
kao šareni cvet koji misli da je planeta mali staklenik.
Učim da koračam njime bez vodiča,
bez onog koji me hladno gleda i odsutno mi priča sve potrošene reči.
To isti je onaj što smeje se kad spreči moje razloge za smeh,
zato sam rešila da zavolim hladnoću,
a kad mi je teško obučem u svetla grada svoju samoću.
Marijini stihovi 