Romantika samoće,
tri kockice zveče u praznoj šolji za kafu
dok voda ključala postaje para,
posmatram lice od plastelina na kome nova bora se stvara.
Romantika jutra od proleća,
mirišu kapi u oblacima koji se prstom ne dotiču,
usne su tihe jer mi se misli o tuđe ime spotiču.
Hladnoća je u zidovima, preti
kao što strepnja je šaputala da će mi te uzeti,
za strahove i mračne misli realnost mi se sveti.
U jezgru tople fotelje iz raspuknute svilene kože nikla iz postelje,
u senci povijena,
da vidi me neko bacio bi me k’o da sam razbijena.
Vazduh bez mirisa, usne bez ukusa,
kiselo grožđe na stolu,
čitala sam da neki ljudi vole da umru žedni, žele da žive u bolu.
Možda zbog toga ne puštam nikog u ram da ne kvare mi sliku
u kojoj telom nepomičnim dekorišem stan i maštam romantiku.
Marijini stihovi 