Samoća mi je raspoložena danas, igra se sa mnom, izvire iz dubina,
sa usana joj teku reči gorče od pokvarenog vina.
Tera me da napišem stihove nekoj ženi što moje suze lije
ili muškarcu koji je otišao po mesec i vratio se nije.
Samoća se sa mnom šali, kuva mi kafu i započinje priču o mojoj pukotini
koja nema ime ni stan od kada joj je dvojnik u meni ostao sam.
Lice mi okreće levo i desno, pokazuje neke šarene plantaže, pojavljuje se iz uha, iz stomaka,
slatkorečivo me o tebi laže.
Kada iscedi sok iz moje pukotine, odvuče me sa poda u posteljinu koja na jabuke miriše,
zagrljene, dok miluje mi kosu, slušamo noć i sive kapi kiše.
Marijini stihovi 