Prosto nam bilo, nismo mi krivi,
ni drugi ne znaju kako se živi,
u hodu učimo na greškama.
Sa travom kosimo najlepše cveće,
jer vratiće se,
a šta ako neće?
Zidove danas u kajanje krečim,
patim zbog onog što nije mi bilo
i svega što nisam mogla da sprečim.
Sve se to složi u objašnjenja,
sve ima neke razloge osim
te rane koju zauvek lečim.
Uvek se kola slome na tebi,
drugo ti ime znak pitanja,
mesto boravka ti skrivanja.
Kad odložim boje, kao sa trona
tvoj pogled svetli sa plafona.
Pitanja žive, sumnje me krive,
kad nestanem biće ih negde u sobi
kao tvog mirisa u garderobi.
Kada te sanjam, topla ti duša,
nisi praznina što zjapi iz mene
ni kamen koji mi leđa drobi.
Sklupčam se tiho u svoje krilo,
mogli smo biti cvet jorgovana i njegov oslonac, svilena grana,
prosto nam bilo.
Marijini stihovi 