Kao mleko

Kada bi život bio kao mleko, bez bure i talasa oštrih,
kada bi tišina mogla da nađe stanište večno u ušima,
da njima ne odzvanja glas umrli što više se ne može roditi u ustima.

Slatki i mračni prošli dani,
zašto ste se ugnezdili u grlu kao prepreka dahu i gutljajima?
Svaki se miris pretopio u pokisle grane,
to su dve ruke što odrasle su same.

Ugasilo se svetlo u meni,
progutala sam skriveni kvar i pravim se da ne postoji,
možda se tuga pokvari kada u telu toplom odstoji, nezalivana, neosvetljena.

Možda kad rekla bih da te nema
naglas i javno,
možda me ne bi gušilo ovo nebo ofarbano,
možda kad bih otvorila oči i pustila da izlete sve slike,
možda kad otkopčala bih glas i oslobodila krike.