Uzidana

Pokisli mehanizam što nosi moje ime
poručio bi ti neke ljudske reči,
ali zaboravljam.
U jednom trenu sam pomislila
da ostao si u koracima,
da se oporavljam.

Prepolovljena kao polumesec,
visoka poput ptičijeg vida,
tražila sam ti želju po zemlji
da me u svoje šake uzida.

Za krila zidovi ne postoje,
a ja sam htela, tako sam htela
da budem zarobljenik tvog oka
i topla postava tvog odela.

Ostala sam na sceni sama
da trunem i čekam posmatrače
tragedije u četiri čina
između kojih spava tišina.

U jednom trenu sam pomislila
da to sam sanjala,
nisi ti bio mi staza,
dok nisam ostala izgubljena
bez putokaza.

Kako se čovek rađa sledeći put?
Kad stvori ličnu religiju i centar neba
pa onda ostane sam na putu sa malo hleba i snom,
kako da opet se rodi sa osmehom?