Uspavana tišina u očima i malo slatkih snova,
gledam u sebe istu već vekovima,
a želim biti nova.
Niko nije mi kriv što nisam plivala dalje od obala,
možda me čekalo ostrvo sa blagom negde,
al’ nisam probala.
Od očiju crnih prebrzo odustala,
posle ih sanjala svake noći u nizu
da šapuću mi zvezdane tajne daleke,
a da su blizu.
Na brodovima paučina se plela,
učaurena u pesku kao palma
mahala lišćem, nikad te nisam srela.
I bezbroj puta pravila prvi korak,
jedra sam kao ruke u vazduh digla,
stala na pragu, nikada nisam te stigla.
Na glavi ista je zarđala kruna
što se računa samo u jednom svetu,
jedino dve-tri kapi starog ruma
učine da poletim.
I gledam mokre oči zauvek iste,
nekad se setim da svet radosnih možda postoji,
raširim ruke ka tebi, raširim dušu,
al’ srce se boji.
Marijini stihovi 