Ruža i trn

Razmakle su se zavese u meni,
sad vidim da sam prazna i da ćutanje o tebi ne vraća te,
to je kazna.

Neko se rodi da osvaja planine,
neko zvezdama ispiše svoje ime,
a neko bije svoje sićušne bitke
i glasno slavi pobede i dobitke.

Razmakli su se kapci da sve vidim,
pred mene neće stupiti tvoja noga
i neću u daljini da te spazim,
ali ja moram stazom, moram da gazim
i ruže i trnje.

Mislila jesam da moje je nebo crnje i da su kiše samo pod mojim krovom,
al’ život počinje samo jednim dahom
i pesma jednim slovom.

Ne možeš izbrisati ružu iz sveta samo zbog toga što njen trn kožu ti grebe
i lagati da ne osećaš njen miris,
ne mogu ni ja izbrisati tebe.

Baciću zavese pod koje sam te skrila,
sve tvoje tragove, sve reči koje ćutim,
priznaću da si otišao sa maglom,
ali ja nisam sama jer te slutim.