Prašina sad veje kao pahulje što nekad
šile ogrtač su preko starog krova,
prašina sad pada kao nekad zlatna kiša meteora.
Prekriva mi sobu sa mirisom kafe
i umornog hrasta
dok svetlost nas blaga napušta kroz prozor k’o poslednja lasta.
Ponekad pozvoni aparat za ljude,
prekida tišinu,
ali ja volim note svog glasa
i svoju prašinu.
Pomalo usnula, pomalo budna,
maštam o nečemu zamršenom,
o nastavku priče od mene starije
koja se vodi završenom.
Spotiču mi se nade o korov koji izbija
iz mojih laži,
stope sipaju tragove tuda
kao kad zverka sklonište traži.
Misli mi hode dok telo drema,
umorni putnici koji kroz smetove i pomračinu traže da nađu nekog kog nema.
Marijini stihovi 