Miriše kiša

Miriše kiša kroz kestenje,
usne mirišu na reči neizgovorene i uspavani šapat.
U prozor uzidana sobna sam biljka
što ne zna za čim čezne
dok posmatra zapad.

Lagano hladna noć se prede
kao tvoj šal pod snegom,
kome li stope ti žure.
Vide te oči u oblaku tuge,
vagon te odnosi iza duge,
vide te samo kad žmure.

Tonem u neke zaspale vode kroz tepih i kroz daske što škripe,
što dalje od sebe, što dalje.
Nisam ja ta što plače sa pticama
i što ti pisma šalje,
ja kiša sam siva u pukotinama,
nisam ja ta što je kriva.

Nisam ti rekla – izvini,
već – idi što dalje od mene, što dalje,
leti sa pticama, ja navikla sam na kavez jednosobni,
mi trujemo jedno drugo,
u simbiozi smo kobni.

Rekla sam.
A sad ćutim.
I pogled odapinjem kao strelu u mršavi oblak,
ručak za jedno je preslan, tako je gorak
i soba postaje tunel nespokojstva,
u svakom uglu je jedan tužni cvet.

Nisam ja ta u kutiji praznoj sa mašnom
koja je tebi poklonila čitav svet.