Zakleo se u kišu

Zakleo se u kišu da nikad neće otići,
zakleo da mi noći neće stizati slomljene,
znao je da se vežem u čvor za onog kog otkrijem i da mi nikne iz grudi,
ne volim nagle promene.

Znao je da sam uragan i bašta pod jednim krovom,
da ćuti kada tužna sam
jer se posečem na slovo.

U groznici je duše stan što srcem imenuju,
imunitet mog nadanja je pao
i koža mi žedna kiše mironosne,
otišao je iako je znao.

A kako sam ga crtala u glavi
sa zlatnom krunom, pogledom na mom oku,
žmure sad dani gumicom obrisani.
Od suncokreta visibaba je nikla,
pognutog bledog lica ne miriše,
podići oko neće nikada više.

I rekla sam mu pesme koje svet ne zna
za obećanje koje mi je dao,
rekla da usne mi umiru kad ga nema,
otišao je iako je znao.