Padaće leptiri sivi iz neba,
najavili su
i venuće koferi plavi na obalama.
Godine nek se pletu što tišim hodom
kad nisu plovile srebrnom morskom vodom.
Nisam se makla iz kruga tvog u kom sam ostavljena,
haljina mi je slana od kiše
i dok se moli suncu iza grana
na leptire u oblaku miriše.
Oči mi zaključane,
nekad sam nosila svice u njima
i na sve četiri strane sveta
tražila tragove leta.
Još jedno godišnje doba se živi,
kada god u nama nešto se lomi,
drugi su krivi.
I neka pada, sličan je nama
kad nam se život kruni i slama.
Ne krivim tebe, lepog prodavca nade,
jer ko nam daje, još više nam ukrade.
Kriva sam sama.
Marijini stihovi 