Želje

Prostrla sam sve želje da prekriju ih dani,
te zlatne kiše što nestaju čim padne noć,
možda jedna proklija kad ne bude mi važna
tamo gde još postoji čarolija.

Ti postao si želja, a imao si lice
i izmaštane staze bliske mojima,
ali je dovoljna jedna rana od tvoje ruke
da okrenem se nepostojećim boljima.

Pokosilo me je vreme k’o jesen stabljike žute,
ne ogrćem se više mekim nadama,
nije mi više ni hladno kada me vetar seče
i ne plašim se samoće kad dođe veče.

Stavljam ti zvezde na oči kao dukate,
šaljem te mirnim tokom iz svog sveta,
ne pamtim više lepe dane i osmehe
i ne prošapućem ono nečujno: šteta.

Zapalim uspomene da nebo gori,
a zemlja miriše dugo na parfem i dim,
ostane moje ime, lice i korak,
da ništa me više ne poveže sa njim.

Samo ponekad dok sedim na terasi
pa vidim blistavi sjaj zvezdinog leta,
dopustim da se setim da bilo je lepo
i prošapućem ono nečujno: šteta.