Kule od soli

Nerviraš me, ljubavi, strašno me boli
što srušile su se moje kule od soli
i tvoje lice što odneo je vetar.
Promenila sam svoj koren, nikla iz tebe
i pronašla sam vazduh u tvojoj koži,
a sad smo nepar.

Bili smo kiša u polju vrelog leta
i zlatna nada zarđaloga sveta,
ostavljaš svet bez nade.
Pustio si galaksiju da potamni,
pustio si da ostanemo sami
da otkrio bi cveće van ograde.

Ljuta sam, dragi, ljute su mi oči
koje te traže kao fatamorganu,
u kojima ti je lice zamrznuto.
Moje ti ruke sad liče na kratke lance,
a nekad si ih nosio oko vrata
uz obećanje da nećemo voleti strance.

Sedim tu na terasi gde još mirišeš
i trebalo bi da se pretvaram da nije važno
gde si i kako možeš sam da dišeš.
Besna sam, jer ja se gušim od kad te nema,
a ti već cvetaš kraj divljih hrizantema,
nestaješ ceo kad srce gumicom brišeš.