Zaspaće vetar,
mora će biti mirna kao oči u snu,
to biće tren kad mogu da se predam.
Tajne nisu u galami, tišina otkriva rane i suze,
pravi smo mi tek onda kad smo sami.
Nekada stojim tiha i nebo gledam,
razdvajam glasove ptica od bučnih misli,
tražim putanje svetle u večnom mraku,
potpišem imenom dragim zvezdu svaku.
Sagore daleke želje u nama,
ramena zadrhte samo od zime,
ne idemo za bledim tragom,
menjamo želje za blizine.
Stišaju se sve borbe i sva slavlja,
stopala bosa traže lakši put koji ih vodi okićenom gnezdu,
bez trnja i bez ruža, prašnjav i žut.
Naučimo da uspavamo vetar,
umorni ali blagi,
ne dopuštamo da nemiri zakucaju
niti nas plaši vrtoglava visina,
jer tajne nam razotkriva tišina.
Marijini stihovi 