Tamnica

Planine šapuću tami, kišnih će godina biti,
već čujem ih kako kaplju kroz oluke,
sećam se rumenog sunca,
toj ugašenoj toplini još pružam ruke.

Tamnica mi je srce, bez sužnja dragog, hladna i pusta,
niz njene zidove klizi magla od izgubljenih suza.

Nekada uprkos inju obučem haljinu čipkanu belu
kao da proleća niču u sobi zime,
nasmešim lice naviknuto na tugu i brige,
promenim boju kose, promenim ime.

Skrivam se od dugih senki koje se vuku godinama za mojom,
skrivam se od tvoga oka, ali prošapućem snena: pronađi me.

Zadivim dvojnike tvoje u novom dobu,
prošetam svetom još jednom hrabro,
pa zatvorim se u sobu,
jer godine kiša će, kažu,
navlačim zavese kao isprane duge,
zaključam vrata da svojim oblacima ne zarazim i druge.