More

Kažu da more nastalo je
od suza svih smrtnih koji su patili u samoći,
pa čak i kada ga leto greje i kada mu nebo svilenu podari boju,
u meni budi žal.

Zagledam se u razjareni nadolazeći val i vidim mladića koji se svađa sa oblacima i mesečinom
dok suze mu klize niz bradu,
zagledam se u talas koji tiho odlazi ka pučini i tad mi se učini da vidim ženu mladu
kako odlazi ka zalasku da traži nekog ko je nestao kao pena.

More će čuvati tužne pesme mornara za sva vremena,
onih koji su od doma svog daleko dok bura ih kao papirne čamce ljulja,
onih koji ne znaju čeka li ih neko ili su samo školjke koje će odneti struje.

Ko tiho ćuti, moći će i da čuje ispovest ljudi tamne kože i belih vlasi,
onih što nemaju nikog pa patnje jadaju moru,
pitaju šta ih to čeka kad isplaču poslednju suzu koju poklone njemu.

Onaj ko sve to čuje, pretvori se u stenu i ne vidi lepotu u toploj vodi i plaži,
zna da su šale i smeh kupača samo laži i da svi sede sami i pate kad sunce zađe.
Stenu zapljuskuju kapi, a ona je gluva i ćuti, jer zna,
ako otvori oči, videće nove suze, a ako oslušne bolje, tužne će glasove čuti.