Osvrtanje

Umakli su mi obećani dani, umakla sreća
kao kad maglu odagna sunčan dan,
sad mogu samo prošlosti da se sećam i neke buduće dane da izmišljam.

Zažmurim nekad i čujem muziku sporu
rastopljenu u bučnom razgovoru,
ples je za dvoje,
ostajem sama na svetu dok oko mene
ruke se lako spoje i kao planete svi vrte se tu u krug, u krug, u krug.

Dugonogo nebo posmatra me s visina i sipa dve-tri kapi u čašu vina,
pita se šta mi je danas.
Još jedan dan da dišem, da se borim,
da raskrčim sav korov sa svog druma i nađem zvezdu zbog koje postojim.

I krenem osmehnuta, stiglo je proleće,
al’ već na pola puta ne mogu dalje, a da bar jednom ne vidim ti smeh,
jer jedna sam od onih što se okreće.

Uvek me osvrtanje vrati do starta,
a ja već umorna sam od dugog hoda
i tada sednem i maštam, to mi je snaga,
to su mi plodovi sočni, to mi je voda.

I tako okrepljena dočekam zoru,
stupim na stazu gde svaki cvet mi se klanja,
ne mislim više na tebe, koračam napred
do prvog ugla, do novog osvrtanja.