Stokrilna vrata zatvorila se za nama,
da ne padne nam na pamet iskopavanje dubina kad dosadi samoća.
Tantal je umirao od žeđi kraj vode i sočnog voća,
tako i mi smo jedno kraj drugog za ljubavlju i za blizinom čeznuli,
sa stopalima u talasima smo venuli.
Ne znam ko šapnuo je da nestaje magla između naših pogleda, da zurimo u prazno.
Ne znam ko prvi je čuo zvuk frule dalekih gora i rekao da otići će kad svane jer tako biti mora.
Ženski se glas zapitao zar nismo bajku pisali i kako to da redovi se raspadnu pre srećnog završetka,
grublji je odgovorio da svi cvetamo raznoliko i da mi crni bršljan smo izuzetka.
Zaključali smo vratnice, ko poželi da vrati se, lupaće u prazninu obučenu u stotinu zlatnih ogrtača,
ko pozove drugog po imenu, dobiće samo odjeke sopstvenog glasa i plača.
Marijini stihovi 