Polje

Kad budeš tužna, izađi negde u polje,
duboko diši i pusti da vetar suze ti odnese,
svi smo mi samo paučina na njegovom krilu
i jedra koja ka zalascima odu.

Pokrij se cvećem i zamisli da pripadaš tom rodu,
biće ti lakše da prihvatiš gubitak, jer proleće će doći, samo što nije, tada će nići mirisi nalik onima koji ti fale.

Zamisli da su ti šake k’o zvezde male što dohvataju svetove bez muke,
zašto bi onda patila kad nebo i njegov oblak na dohvat su ti ruke.

Misli zeleno, zatvori zeleno u oči i čuvaće te od mraka,
stabla će te zakloniti od ljudi, spokojna budi.

Sa tobom u glas pevaće šumske vile i sirene,
slobodno prepusti se pesmi i ne misli na mene.
Kad kreneš putem kući, pokloni mi osmeh, al’ misli na druge,
sa tobom ću da koračam sve do duge,
da, sve do duge.