Uspomene

Par uspomena izvučeno iz uglova zatamnjenih
i opet si tu, ispod zvezda, ispod krova,
izlaziš lenjo iz mojih kapaka, kažeš kako ti izgledam nekako stara, a nova.

Na fotografiji oči se lepše smeju,
jer nisu čuvale odsjaje nestalih bića,
samo su bile ogledala onima ispred sebe,
možda sam zato na portretu
lepša nego u pokretu.

Samo kada zažmurim vidim tebe,
to nova je tehnika gledanja u dosanjanu punoću tamo gde bilo je prazno,
nauči čovek svašta dok se menja,
ali mu treba snage i strpljenja.

Sede vlasi počupam i stavljam sa strane
da kiku spletem kad ih dovoljno bude pa da posmatram začuđene ljude,
otkud ta srebrna traka kad još sam mlada.

Ti uvek kažeš da nisam ni odrasla,
da sede su tu samo da ličim na druge.
I ja mislim tako, jer bolje se sećam detinjstva nego godina u kojim odrasla boravim,
možda tad nisam imala šta da zaboravim.

Kažeš da vratim te tamo gde ti je mesto i odem negde da slušam muziku, da nađem nekog u noći.
Kažem ti da ću te poslušati sutra ili za dva-tri dana,
a znam da neću moći.