Danas sam tražila haljinu od leptira,
ubrali smo je jednog prazničnog jutra,
nosila sam je kad god sam htela da mesto parfema na sreću zamirišem.
Nigde je nema, možda ne mogu više da letim kao nekada pre,
ruke mi se vuku k’o grane jelki posečenih u snegu,
stopala su mi teška kao godine.
Koje god sećanje za dukat da kupim, boli me,
zariva mi se poput broša u golu kožu,
svaka me cipela umorno žulja i zaboravlja puteve kojima želim ići.
Mislila sam da će bar mene zaobići ono što starost zovu,
da to su izmišljene bajke o Deda Mrazu,
ali sam došla i ja u zemlju Sedobradog bez osmeha.
Zima me blago štipa po obrazu,
nema mi haljine, pa samo kaput preko ramena nosim, cipele gubim.
Snovi su bosi pa svuda stižu, čak i do zaborava.
Polako sumrak se hvata, sama kroz sneg koračam,
a tako mi se spava.
Marijini stihovi 