Nije me čaj uspavao ni nežno kucanje sata
što liči na pozne večeri s putnikom ispred vrata,
uspavalo me je čekanje.
Nekad sam život zamišljala kao beskrajno uzletanje,
samo je trebalo ponekad zamahnuti krilom bez napora,
biti biciklista koji pedale okrene dva-tri puta,
a ostatak je prepuštanje.
Ta vizija života davno je prekinuta
kao kad muziku blagu preseče šuštanje,
al’ duša se ne oporavlja od izgubljenih nada,
posrće tiho iako ne posustaje.
Napolju noć je teška, tako pusta je
poput poljane prostrte ispod neba koje sve manje zvezda u sebi čuva,
grane se neke lome dok tužno zavija taj vetar koji iznad krošanja duva.
Nije me iz sna trgao lavež pasa niti me rukom protresla vaskrsla nada,
to kucanje je kazaljke vitke i zlatne
što želi gore, a večno u ambis pada.
Marijini stihovi 