Ostale su mi ruke otkopčane u zagrljaju praznine,
oči mi ostale prikovane
za visine.
Kada me uhode besane noći, sećam se vodenih boja tvog kaputa pod mokrim nebom,
gde li su sada pragovi iza kojih ti tragovi venu.
I kada zaspim moje se misli pridignu i krenu,
dugi su puti,
treba obići planetu tražeći,
a ne poginuti.
Često mi kažu da podsećam na stenu,
ćutim i gledam u horizonte plave,
čekam da neke ptice dolete,
da mi te jave.
Ja ćutim da među zubima sačuvam krik,
koračam polako da možeš da me stigneš,
ja žmurim samo da sačuvam ti lik.
Kažu da vreme ne može da se vrati,
jer mostovi se ruše na drugoj strani,
samo bih volela da me zauvek pamtiš,
ja tebe pamtim.
Marijini stihovi 