Mesečar

Hiljadu i jedna, hiljadu i jedna želja plovi iznad glave,
svaka ima istu luku
i ka svakoj mesečarski sa krovova pružam ruku.

Slepe oči kišu prepoznaju tek po zvuku,
ali tada već je kasno nebo krovom zagraditi,
čekam ono što nestane hoće li se pojaviti,
al’ tog nema.

Kažu da se tuga budi od pomena i da usne ugašene nam ostanu,
nisam znala,
na sva usta ime sam ti pominjala,
sad te nema.

Provlačim se kroz ograde kao travka
privučena mirisima zrele noći,
da usne mi nađu neko novo ime koje može pred zverima da brani me
neće moći.

Preko neba razliva se zlatna pruga,
usne tihe, al’ u srcu kao pogled sjaji hiljadu i druga želja,
hiljadu i druga.