Zima i proleće

Poznavali smo se kao što vetar poznaje lišće trešnje,
kao rukavica koja prijanja uz dlan,
slučajno smo se upoznali, a kao da smo nekad se znali hiljadu i jedan dan.

Sada kuća bez temelja sam
ni na zemlji ni na nebu,
telo bez skeleta sam, samo stabljike cveća mi pod kožom,
diše i živi samo na hlebu,
a duša na čemu će?

Pomešali su se iznad krovova zima i proleće,
baš kao život i ja,
kamen procvetaće od pesme ptica ili od rose,
a duša od čega će?

Tvoje će oči lutati svetom tražeći sebe k’o Narcis,
ruke će ti puzati svuda i vraćati se šarene,
tvojom će dušom nektar da teče,
a moja će da vene.

Zaboravili smo jedno drugo kao što vetar zaboravi lišće kad svemir dotakne,
kao rukavica nežni dlan kad sunce zavlada,
slučajno smo se upoznali, a kao da se nismo znali ni jedan jedini dan.