Bele rade

Uberi mi snove i ostavi ih na pragu,
u lišću žive duše onih što su pevušili život i rimovali dane,
u svakom je kamenu bar jedan beli cvet,
u svakom nežnom cvetu sivi je kamen.

Uberi mi dušu sa laticama nalik na prste koji ti mašu,
bez pogleda zadivljenih lako se vene,
bez svetlosti i toplote tvog oka boje izblede,
kada god vidiš cveće, seti se mene.

U mojim očima mrtve su noći, zagubljene,
one čiju lepotu prespavaju slepo,
samo ih jutrom probudi u stomaku osećaj da izgubili su nešto lepo.

U prozorima sprema se kišno doba, iz praga niču zelene zmije bez glave,
da li da krenem u šetnju i pustim da odnese me vetar od sebe same k’o prvorodni greh?

Sećam se kako sam mala naučila da nižem ogrlicu od belih rada što liče na osmeh,
sećam se i prve jele koja je umirala da nakićena bi ulepšala mi noć.

Još živi njen tužni sjaj u trepavicama mojim, još bele rade pronalazim u nedrima,
već pokisle su mi ruke koje ka zemlji pružam dok mi u telu vene poslednja ruža.