Sudbina

Hodaćemo po žici još koji dan,
po rubu čaše u kojoj nešto je gorko i omamljujuće,
praviti se da sve je u redu i da nismo umrli odavno.

Neće se svačiji život završiti slavno,
za to treba biti baštovan sopstvenih dana,
preko nas leži mahovina, al’ samoizatkana,
pokrivač koji u visinu raste.

Mislili smo da slomljeni smo, ali i srce sraste, ušiva se iznutra da ne remeti druge,
prolaznike što samo cveće vole, a uplaše se tuge.

Mislite da smo isti i stvarni dok virimo iz zelenog rama, otkucaji su nam neparni,
ali ko tuđe srce osluškuje,
važno je da lice govori, važno da glas se čuje.

Mi ne čujemo, nećete znati, uho naše tek unutarnju pesmu prati koja je večna koliko i mi,
a vaše reči okačene na usni k’o lilihip i licidersko srce veštačkih boja,
za nas su ćutanje.

Deli nas i naše noćno lutanje, jer tražićemo, pretresaćemo snove svake noći,
da setimo se makar kako se zove ono što boli,
a koji nađe biser — osmeh il’ glas,
taj namerno zaluta u snu.

Mračni rudari kroz snove, retko smo tu gde vaše bele ruke obitavaju,
nećemo vam ni reći da ste na istom putu,
da bićete u našim cipelama i kaputu,
da će i vaše usne zaćutati,
uši zaglušiti tihi pev iz dubina,
da naša mračna kob zapravo zove se: sudbina.