Golica me tišina

Golica me tišina pramenom tvojim,
snovi se bude i odnose me na polja nepoznata.
Znaju li travke pozlaćene da ne postojim,
znaju li to makar crne, pokošene?

Nisam to ja dok sviće oko mene,
u mojim kostima nema osećanja koja svako bi hteo,
negde su ostala zamršena kao načeta paučina oko nečijeg srca.

Posečem se i nema šta da otiče, samo sam varka, neko bi hteo da budem osmeh u raži,
da probudim mu sunce koje traži,
a ja sam iza sunca davno zaspala.

Prošlo je vreme kada sam hrabrost krala kao susedsko cveće,
da udahnem ne želim, da pokušam ne želim,
da pokucam na vrata koja tiha su ne želim.

I ako zazvoni telefon i otrgne me od plutajućih snova raskidanih
da kaže mi da se znamo, da sve se dešava po našem planu,
okrenuću se ipak na drugu stranu.