Probudite me u proleće,
to je preplanuli cvet iza uha planete na koji leptiri iskrenih ljubavi slete i slatko snuju.

Zima me okiva vunom mirisnom, mekom
i toplim čajem od sasušenog bilja,
lako iščeznem, ostanu samo misli koje plivaju tim posrebrenim mlekom.

Zimi sam sklona maštanju naveliko,
tad sporo dišem i tragam za čovekom kog nema više.
Trepavice mi nisu zimzelene i krv ne zna da sačuva toplotu do novog maja,
prodajem zato pahulje sestre za zrake.

Da oči mi se napiju smaragdnog sjaja i koža kapi sunca kao smole,
da travke pomiluju noge bose i ruke gole,
da osetim da čula su mi živa
dok duša njuši tragove u snegu i hladnim mlekom posrebrenim pliva.

Mirna sam od kad te nema,
naučila sam da slušam šaptanje kiše u oblaku
i da prepoznam tragove dečje u svakom svom koraku,
naučila sam da pevam sebi.

Rekla sam davno, mene povedi ako ti kažu da moraš otići,
a ti si pustio da san me veže i iščezao,
znao si da su mi stopala ljudska i da unazad ne mogu ići.

Rekla sam davno, mene povredi bol kad se rodi u tvome telu,
ti si to znao, pa stavio si mladost u kofer i otišao.

I sad sam mirna, jer nikog nema da usne trza osmehom naglim
i nikog nema da budi suze i da ih briše, sve tren do trena
i da mi probudi ušne školjke hrapavim glasom nikoga nema.

Sada sam kao list koji vetar nosi i nema granu da za nju se veže,
samo letim bez smisla, naglas pevušim stare uspavanke,
možda me probude kao plavokoso dete,
možda me tebi vrate.