Koja si mi tuga po redu? Poslednja.
Ona zbog koje se osvrćem ulicom kao izgubljena,
zbog koje brišem podatke u mozgu da joj napravim mesta,
koja miriše na kišne kapi u osunčanoj zori.

Kako ti je ime? Ono koje ne govorim.
Stoji u grlu zaglavljeno i čeka da se rodi ako te ugledam iza sledećeg ugla,
ali nikada nismo na istom mestu u isto vreme,
mimoilazimo se ili bežiš od mene.

Kako si? Pitanje koje čuvam u džepu,
ako se sretnem sa tvojim pogledom plavim,
pa reči i disanje zaboravim,
da imam pripremljen govor za svaki slučaj.

Srećan sam i lepo živim, te reči zaključaj,
jer znam da se iza tih reči krije neko ko brine da sreća ti bude potpuna,
sakrij istinu, reci da nije loše, ali da bilo je nekad i lepših dana,
sakrij, kao što ja sakriću prazninu.

Kako se ja sada zovem? Razočarana.
Ličio si na anđela čuvara koji se stvori kad srce najjače boli,
ali si pokazao da ipak čovek si samo koji okrene leđa kada neko ga voli.

Planine šapuću tami, kišnih će godina biti,
već čujem ih kako kaplju kroz oluke,
sećam se rumenog sunca,
toj ugašenoj toplini još pružam ruke.

Tamnica mi je srce, bez sužnja dragog, hladna i pusta,
niz njene zidove klizi magla od izgubljenih suza.

Nekada uprkos inju obučem haljinu čipkanu belu
kao da proleća niču u sobi zime,
nasmešim lice naviknuto na tugu i brige,
promenim boju kose, promenim ime.

Skrivam se od dugih senki koje se vuku godinama za mojom,
skrivam se od tvoga oka, ali prošapućem snena: pronađi me.

Zadivim dvojnike tvoje u novom dobu,
prošetam svetom još jednom hrabro,
pa zatvorim se u sobu,
jer godine kiša će, kažu,
navlačim zavese kao isprane duge,
zaključam vrata da svojim oblacima ne zarazim i druge.