Zaspaće vetar,
mora će biti mirna kao oči u snu,
to biće tren kad mogu da se predam.
Tajne nisu u galami, tišina otkriva rane i suze,
pravi smo mi tek onda kad smo sami.

Nekada stojim tiha i nebo gledam,
razdvajam glasove ptica od bučnih misli,
tražim putanje svetle u večnom mraku,
potpišem imenom dragim zvezdu svaku.

Sagore daleke želje u nama,
ramena zadrhte samo od zime,
ne idemo za bledim tragom,
menjamo želje za blizine.

Stišaju se sve borbe i sva slavlja,
stopala bosa traže lakši put koji ih vodi okićenom gnezdu,
bez trnja i bez ruža, prašnjav i žut.

Naučimo da uspavamo vetar,
umorni ali blagi,
ne dopuštamo da nemiri zakucaju
niti nas plaši vrtoglava visina,
jer tajne nam razotkriva tišina.

Kuda su otišli dani u kojima snovi mirišu na stvarnost?
Sve je tad bilo zamagljeno i slatko,
kao kad pustiš volan i kola klize
ulicom pustom i pravom, ali kratkom.

Ko je tad pratio znakove pored puta,
bilo je samo važno da muzika svira glasno i da se luta.
Ko je tad znao da mesec rok trajanja ima,
da neće zauvek biti tajanstveni vodič ka sazvežđima.

Magla se spusti u trenu, utiša pesmu o žitu i moru,
prebaci svoju koprenu preko vidika,
rasprše se sve vizije o daljini baš kao perje posle jeftinog trika.

Umesto farmerki haljinu crnu kopčam i kosu vežem u punđu čvrstu i strogu,
zalaske sunca prespavam, radio smanjim,
a kafu pijem hladnu i uvek s nogu.

Ljubav? Ko sada ima vremena za ljubav
i koga zanimaju te igre mačke i miša?
Svako nek svojim čamcem tužnim plovi,
a snove treba pustiti da budu snovi.