Da li su to godine ili ptice?
Zakasnila sam možda sa osvrtanjem,
malo je ostalo delova slagalice.
Može li kralj bez kraljevstva da bude
ili smo prevarene dvorske lude?

Držimo se za vazduh prohujalih dana,
ne znamo da li smo krivci za svoje rane
ili je sve to deo većeg plana.
Tražimo znake u mesečevom hodu,
čitamo snove i poruke sa dlana.

Ko ti je rekao da odeš?
Ko se to pita sem mene mogu li ostati
jedina od nas dvoje?
Da li je trebalo i ja da krenem na put i pokupim zvezde svoje?
Ko odlučuje da dovoljno sam jaka
da živim bez srca i razloga takva?

Pogrešio je, ja još se oporavljam i nikad neću biti ona ista,
kad kažu da ozdravljam ja padnem u dublji ambis bez stepenica,
vidim tad iznad sebe neka lica mrka i tuđa,
a moja duša te traži tu gde te nema i tiho gunđa.

Nisu to godine, to su ptice.
Ja ih ne brojim, samo im posmatram let,
a osećaj u meni je kao da nema ih ni pet,
osećaj zreo još i svež, rezak i živ,
boli i stalno pita me ono isto —
ko je kriv.

Nerviraš me, ljubavi, strašno me boli
što srušile su se moje kule od soli
i tvoje lice što odneo je vetar.
Promenila sam svoj koren, nikla iz tebe
i pronašla sam vazduh u tvojoj koži,
a sad smo nepar.

Bili smo kiša u polju vrelog leta
i zlatna nada zarđaloga sveta,
ostavljaš svet bez nade.
Pustio si galaksiju da potamni,
pustio si da ostanemo sami
da otkrio bi cveće van ograde.

Ljuta sam, dragi, ljute su mi oči
koje te traže kao fatamorganu,
u kojima ti je lice zamrznuto.
Moje ti ruke sad liče na kratke lance,
a nekad si ih nosio oko vrata
uz obećanje da nećemo voleti strance.

Sedim tu na terasi gde još mirišeš
i trebalo bi da se pretvaram da nije važno
gde si i kako možeš sam da dišeš.
Besna sam, jer ja se gušim od kad te nema,
a ti već cvetaš kraj divljih hrizantema,
nestaješ ceo kad srce gumicom brišeš.