Danas sam opet grlila ruže tužna
dok kopnila mi je svest,
odložila sam oružje i osmeh samilosti za druge,
sebe gubimo kada tuđe smo sluge.
Vratila sam se koži svojoj i kosti,
mirisala je na paljevinu svežu,
onu za koju kažu da vreme je gasi,
a ćute da ništa ne može da vas spasi.
Kopala sam kroz rane u svoje tišine,
umorna od uvijanja u celofane,
kad čovek krene unazad do centra boli,
ide do kraja i ne može da stane.
Grleći ruže k’o krvava osećanja,
zaspala sam pod šumom noći teške,
ali sam nastavila sebe da tražim
hodajući kroz hladne snove peške.
Došla sam do ovog jutra pokidanog
ponovo svoja, zagledana u sebe,
a tamo gde su suze i gde sam sama,
uvek će srce pronaći i tebe.
Marijini stihovi 