Drugi su otrčali
daleko ispred nas,
mi ostali smo u mestu ukopani,
a potom nestali s vetrom,
samo nam ostao glas.

Još pitaju me često,
bar jednom u trista dana, za tvoje ime,
kao da ne znaju da time bude tišinu
što boli me.

Ponovo počnem da lutam,
da šapućem sa zvezdama i cvećem,
da razmišljam o izgubljenoj sreći
što me neće.

Smeše se, trče daleko
i oči su im tako vedre, lake,
mirišu na vanilu,
a kada stignu do kraja
zaspaće umorom slatkim
svom voljenom u krilu.

Mi ležaćemo budni,
uplašeni samoćom, svako pod svojim krovom,
tešiti se razbrajalicama detinjstva
i dozivati ćutke nemuštim zovom.

Mi ležaćemo budni
kao da nikada nismo ušetali u san
jer nije bio večan za nas,
a kad se istopi vreme, nestaće nam imena,
ostaće samo glas.

Kada se spremam za proslave,
sve je na meni penušavo i vedro, sve tuđe,
jedini moj su lični znak te naušnice u obliku suza
u kojima živi mrak.

I osmeh moj je otkupljen od nekih davnih godina,
iznajmljen samo na jedno veče
kao bled mesec što kratko sine
da dugu tamnu noć preseče.

Nosim i tebe u očima
iza svih odraza nepotrebnih,
da mi se nađeš pri ruci kada
duša pod veselim zvezdama strada.

Prolaze kiše pored mene, zazvoni nečiji glas,
sve boje mi vrtoglavica briše,
ne slušam šta govore ti koji ne vole me,
već pitam se zašto me voljeni ostaviše.

I tako sama k’o senka u svilenom kostimu
koračam ovim svetom izgubljena,
prolaznošću se tešim dok ponoć otkucava
i očima se zamagljenim smešim.

Te oči malo nude, nisu pune k’o moje
lepote koju život odavno uze,
al’ dostojanstveno patim sa nakitom od kristala,
jer nisu više u modi tople suze.