Govorio si da si zaljubljen u moje oči,
a puštao si da plaču,
znaš da i dalje to čine.
Trebalo je da ih mimoiđeš gordo,
pustiš da odlete kao ptice
u visine.

Voleo si kada usne premažem u tamno,
jer su tada oblačne i snene,
trudio se da ih učiš svom imenu,
umesto da pustiš da zaneme.

Šta sam sada, tek krpena lutka
bez pokreta i bez glasa,
bez dlanova da joj život daju.
Šta su ruke,
ne znaju da žive same,
stvorene su u tvom zagrljaju.

Bacaju mi šećer kao vrapcu
da zaleče gorčinu u oku,
misle da mi tako malo treba.
Mene leči samo vasiona,
neuhvatna, bez kraja i čvora,
panorama tvog davnog pogleda.

Korakni mi iz tih prošlih dana,
samo da se napijem tvog lica,
nasmejana.
A onda se izbriši iz mene,
jer dok gledam, govorim i mašem,
goniće me tvoje uspomene.

Ko te je sanjao pa si postao stvaran?
Kome si rascvetao se u očima?
Ko naslikao je drumove od zvezda
koji te vode nekuda noćima?

Posmatram često tamu sa prozora
i zamišljam tvoj korak pospani,
razmišljam da l’ su nam slučajni letovi
ili smo jedno drugom poslani.

Kome ćeš prodati maglu raspalog jutra
dok snovi poslednji budu štitili onu
što će ti tiho otvoriti vrata sutra?

Kucanje krivca već čujem, odaje zvone
kao da metalno srce o vrata lupa,
razmišljam da li bih mogla bez muzike ove
ili smo to što jesmo jedino skupa.

Umorni glas već čujem, recituje,
uvek je ista poema o gorkom životu,
traganju stalnom za nečim čega nema
i komplimenti za moju drevnu lepotu.

Mirisi raspuklog grožđa i noćnih kiša
zameniće taj glas već potrošeni,
pred san ćeš reći da sve su tvoje staze
stvorene samo da bi se vratio meni.

Svakog se jutra osmehnem na te reči
dok dan se novi rađa na prozoru
koji je stvoren tu pre četvrt veka
samo da ja bih imala gde da te čekam.