Sanjali smo da letimo kad su nam dlanovi bili malene zvezde,
sad sanjamo da padamo u bezdane mračne.

Naši su odrasli snovi i slutnje nove bolno tačne,
jer nisu za nas krila.

Stopala se od kamenjara umorila
i leđa povijena na kamen liče,
lica nam mrka kao da mrzimo dane koji kroz naše oči tiho prolaze.

Osmesi naši liče na teške poraze,
ruke nam drhte i sve su zemlji bliže,
a srce ćuti, jer njegova bi tuga sve iskre otresla s neba
kao plodove trule.

Naše se misli nisu dobro čule,
zato se svako usamljen divljinom kreće,
ne obraća nam se više drvo ni oblak,
ne miriše nam ni ljubav kao proleće.

A mogli smo da letimo nas dvoje,
da nadvisimo skupa čitav svet,
nismo se čuli od zamršenih reči,
večnost je bila visoko za ruke od zemlje
i sve je postalo tužni Ikarov let.

Ostale su mi ruke otkopčane u zagrljaju praznine,
oči mi ostale prikovane
za visine.

Kada me uhode besane noći, sećam se vodenih boja tvog kaputa pod mokrim nebom,
gde li su sada pragovi iza kojih ti tragovi venu.

I kada zaspim moje se misli pridignu i krenu,
dugi su puti,
treba obići planetu tražeći,
a ne poginuti.

Često mi kažu da podsećam na stenu,
ćutim i gledam u horizonte plave,
čekam da neke ptice dolete,
da mi te jave.

Ja ćutim da među zubima sačuvam krik,
koračam polako da možeš da me stigneš,
ja žmurim samo da sačuvam ti lik.

Kažu da vreme ne može da se vrati,
jer mostovi se ruše na drugoj strani,
samo bih volela da me zauvek pamtiš,
ja tebe pamtim.