Par uspomena izvučeno iz uglova zatamnjenih
i opet si tu, ispod zvezda, ispod krova,
izlaziš lenjo iz mojih kapaka, kažeš kako ti izgledam nekako stara, a nova.

Na fotografiji oči se lepše smeju,
jer nisu čuvale odsjaje nestalih bića,
samo su bile ogledala onima ispred sebe,
možda sam zato na portretu
lepša nego u pokretu.

Samo kada zažmurim vidim tebe,
to nova je tehnika gledanja u dosanjanu punoću tamo gde bilo je prazno,
nauči čovek svašta dok se menja,
ali mu treba snage i strpljenja.

Sede vlasi počupam i stavljam sa strane
da kiku spletem kad ih dovoljno bude pa da posmatram začuđene ljude,
otkud ta srebrna traka kad još sam mlada.

Ti uvek kažeš da nisam ni odrasla,
da sede su tu samo da ličim na druge.
I ja mislim tako, jer bolje se sećam detinjstva nego godina u kojim odrasla boravim,
možda tad nisam imala šta da zaboravim.

Kažeš da vratim te tamo gde ti je mesto i odem negde da slušam muziku, da nađem nekog u noći.
Kažem ti da ću te poslušati sutra ili za dva-tri dana,
a znam da neću moći.

Ako zalutam nekada u lavirintu bezumlja,
dođi mi kao spasonosna nit samo ti,
jedino tvoj bi pogled kanuo do dna mog bića,
držeći tvoju ruku mogla bih naći mir.

Ako zalutam nekada u predvorje tišine pa ne čujem ni svoj glas što doziva ti ime,
budi mi živa muzika umiljatog klavira,
samo tvoj glas ću želeti da sanjam.

Ako se nađem nekada u zagrljaju vira koji me vuče dubinama i ukida mi dah,
budi mi biser u grudima samo ti,
sa osmehom ću plutati i morskim carstvom lutati, jer mesec mali obasjaće mi put.

Znam da ruke smo raspleli i poglede razvezali,
ali volim da znam da negde si na svetu
i ako nekad zalutam i ne mogu se snaći, ako strahovi me gone samu,
znam, ti ćeš me naći.