Kad budeš tužna, izađi negde u polje,
duboko diši i pusti da vetar suze ti odnese,
svi smo mi samo paučina na njegovom krilu
i jedra koja ka zalascima odu.

Pokrij se cvećem i zamisli da pripadaš tom rodu,
biće ti lakše da prihvatiš gubitak, jer proleće će doći, samo što nije, tada će nići mirisi nalik onima koji ti fale.

Zamisli da su ti šake k’o zvezde male što dohvataju svetove bez muke,
zašto bi onda patila kad nebo i njegov oblak na dohvat su ti ruke.

Misli zeleno, zatvori zeleno u oči i čuvaće te od mraka,
stabla će te zakloniti od ljudi, spokojna budi.

Sa tobom u glas pevaće šumske vile i sirene,
slobodno prepusti se pesmi i ne misli na mene.
Kad kreneš putem kući, pokloni mi osmeh, al’ misli na druge,
sa tobom ću da koračam sve do duge,
da, sve do duge.

Stokrilna vrata zatvorila se za nama,
da ne padne nam na pamet iskopavanje dubina kad dosadi samoća.

Tantal je umirao od žeđi kraj vode i sočnog voća,
tako i mi smo jedno kraj drugog za ljubavlju i za blizinom čeznuli,
sa stopalima u talasima smo venuli.

Ne znam ko šapnuo je da nestaje magla između naših pogleda, da zurimo u prazno.
Ne znam ko prvi je čuo zvuk frule dalekih gora i rekao da otići će kad svane jer tako biti mora.

Ženski se glas zapitao zar nismo bajku pisali i kako to da redovi se raspadnu pre srećnog završetka,
grublji je odgovorio da svi cvetamo raznoliko i da mi crni bršljan smo izuzetka.

Zaključali smo vratnice, ko poželi da vrati se, lupaće u prazninu obučenu u stotinu zlatnih ogrtača,
ko pozove drugog po imenu, dobiće samo odjeke sopstvenog glasa i plača.