Hodaćemo po žici još koji dan,
po rubu čaše u kojoj nešto je gorko i omamljujuće,
praviti se da sve je u redu i da nismo umrli odavno.

Neće se svačiji život završiti slavno,
za to treba biti baštovan sopstvenih dana,
preko nas leži mahovina, al’ samoizatkana,
pokrivač koji u visinu raste.

Mislili smo da slomljeni smo, ali i srce sraste, ušiva se iznutra da ne remeti druge,
prolaznike što samo cveće vole, a uplaše se tuge.

Mislite da smo isti i stvarni dok virimo iz zelenog rama, otkucaji su nam neparni,
ali ko tuđe srce osluškuje,
važno je da lice govori, važno da glas se čuje.

Mi ne čujemo, nećete znati, uho naše tek unutarnju pesmu prati koja je večna koliko i mi,
a vaše reči okačene na usni k’o lilihip i licidersko srce veštačkih boja,
za nas su ćutanje.

Deli nas i naše noćno lutanje, jer tražićemo, pretresaćemo snove svake noći,
da setimo se makar kako se zove ono što boli,
a koji nađe biser — osmeh il’ glas,
taj namerno zaluta u snu.

Mračni rudari kroz snove, retko smo tu gde vaše bele ruke obitavaju,
nećemo vam ni reći da ste na istom putu,
da bićete u našim cipelama i kaputu,
da će i vaše usne zaćutati,
uši zaglušiti tihi pev iz dubina,
da naša mračna kob zapravo zove se: sudbina.

Uberi mi snove i ostavi ih na pragu,
u lišću žive duše onih što su pevušili život i rimovali dane,
u svakom je kamenu bar jedan beli cvet,
u svakom nežnom cvetu sivi je kamen.

Uberi mi dušu sa laticama nalik na prste koji ti mašu,
bez pogleda zadivljenih lako se vene,
bez svetlosti i toplote tvog oka boje izblede,
kada god vidiš cveće, seti se mene.

U mojim očima mrtve su noći, zagubljene,
one čiju lepotu prespavaju slepo,
samo ih jutrom probudi u stomaku osećaj da izgubili su nešto lepo.

U prozorima sprema se kišno doba, iz praga niču zelene zmije bez glave,
da li da krenem u šetnju i pustim da odnese me vetar od sebe same k’o prvorodni greh?

Sećam se kako sam mala naučila da nižem ogrlicu od belih rada što liče na osmeh,
sećam se i prve jele koja je umirala da nakićena bi ulepšala mi noć.

Još živi njen tužni sjaj u trepavicama mojim, još bele rade pronalazim u nedrima,
već pokisle su mi ruke koje ka zemlji pružam dok mi u telu vene poslednja ruža.