Došla sam do pustinje, ja koja živim od cveća,
pesak mi liči na zlato, ali u noći ne sija.
Došla sam do kraja sveta, a mislila sam da moji su samo počeci.

Sve što mi prija potonulo je odavno, a dubine su tihe,
ti si mi tako tih,
ti si mi toplo klasje što šumi nečujnu pesmu,
ti si mi svaki stih.

Ugasi i poglede kao zvezde u zoru, da ne sanjam te više,
preživela sam kad su mi iščupali bukete cveća iz grudi,
izdržaću i mrak.

Kažu da čovek je svaki živ onoliko koliko je jak, znam da me nema,
visim na koncu nade kao marioneta, prepuštena, nadevena vunom, bez pokreta.

Samo još snevam, viseće vrtove i ples na kiši,
tebe da sve si mlađi i oku draži,
da kao cvet na vetru sve si mi dalji i sve tiši.

Poznavali smo se kao što vetar poznaje lišće trešnje,
kao rukavica koja prijanja uz dlan,
slučajno smo se upoznali, a kao da smo nekad se znali hiljadu i jedan dan.

Sada kuća bez temelja sam
ni na zemlji ni na nebu,
telo bez skeleta sam, samo stabljike cveća mi pod kožom,
diše i živi samo na hlebu,
a duša na čemu će?

Pomešali su se iznad krovova zima i proleće,
baš kao život i ja,
kamen procvetaće od pesme ptica ili od rose,
a duša od čega će?

Tvoje će oči lutati svetom tražeći sebe k’o Narcis,
ruke će ti puzati svuda i vraćati se šarene,
tvojom će dušom nektar da teče,
a moja će da vene.

Zaboravili smo jedno drugo kao što vetar zaboravi lišće kad svemir dotakne,
kao rukavica nežni dlan kad sunce zavlada,
slučajno smo se upoznali, a kao da se nismo znali ni jedan jedini dan.