Pokušaj da se setiš,
drhtale su ti oči kad slušao si moj glas,
dva puta smo se upoznali,
a kada juče smo se sreli na raskrsnici koraka tuđih
opet nismo se znali.

Oduzimao si mi vokale kao latice bele,
hteo si samo da čuješ kako mi cvokoću zubi
i da mi čitaš grafite u pogledima,
jedan je bio o ostarelom dečaku sa zvezdom dalekom u oku.

Svoj lik izgubila sam u rumenom vodoskoku,
a ti si šaputao da isti čuvaš u sebi,
kad uplašiš se praznine,
govorio si u hodu, potraži me
kad pomisliš da te nema kao jutarnjih zvezda.

Rastu uvele ruže iz moga dlana, vetar u kosi,
izgubim se ponekad u nekoj noći kao pruga,
pa dok mi oči svetle, sećam se priče o tužnom svicu koji je tražio druga.

Moja praznina nekada čuje pesmu koju u tebi pevaju usne moje,
ali u ušima tvojim su morske struje,
ne znaš me, tvoja duša me ne čuje.

Bili smo iz iste pesme, više nismo,
isti nam plamen žario srca, nažalost nismo dlanove sklapali na grudima da štitimo ga,
sami se ugasismo.

Hiljadu i jedna, hiljadu i jedna želja plovi iznad glave,
svaka ima istu luku
i ka svakoj mesečarski sa krovova pružam ruku.

Slepe oči kišu prepoznaju tek po zvuku,
ali tada već je kasno nebo krovom zagraditi,
čekam ono što nestane hoće li se pojaviti,
al’ tog nema.

Kažu da se tuga budi od pomena i da usne ugašene nam ostanu,
nisam znala,
na sva usta ime sam ti pominjala,
sad te nema.

Provlačim se kroz ograde kao travka
privučena mirisima zrele noći,
da usne mi nađu neko novo ime koje može pred zverima da brani me
neće moći.

Preko neba razliva se zlatna pruga,
usne tihe, al’ u srcu kao pogled sjaji hiljadu i druga želja,
hiljadu i druga.