Nije me čaj uspavao ni nežno kucanje sata
što liči na pozne večeri s putnikom ispred vrata,
uspavalo me je čekanje.

Nekad sam život zamišljala kao beskrajno uzletanje,
samo je trebalo ponekad zamahnuti krilom bez napora,
biti biciklista koji pedale okrene dva-tri puta,
a ostatak je prepuštanje.

Ta vizija života davno je prekinuta
kao kad muziku blagu preseče šuštanje,
al’ duša se ne oporavlja od izgubljenih nada,
posrće tiho iako ne posustaje.

Napolju noć je teška, tako pusta je
poput poljane prostrte ispod neba koje sve manje zvezda u sebi čuva,
grane se neke lome dok tužno zavija taj vetar koji iznad krošanja duva.

Nije me iz sna trgao lavež pasa niti me rukom protresla vaskrsla nada,
to kucanje je kazaljke vitke i zlatne
što želi gore, a večno u ambis pada.

Danas sam tražila haljinu od leptira,
ubrali smo je jednog prazničnog jutra,
nosila sam je kad god sam htela da mesto parfema na sreću zamirišem.

Nigde je nema, možda ne mogu više da letim kao nekada pre,
ruke mi se vuku k’o grane jelki posečenih u snegu,
stopala su mi teška kao godine.

Koje god sećanje za dukat da kupim, boli me,
zariva mi se poput broša u golu kožu,
svaka me cipela umorno žulja i zaboravlja puteve kojima želim ići.

Mislila sam da će bar mene zaobići ono što starost zovu,
da to su izmišljene bajke o Deda Mrazu,
ali sam došla i ja u zemlju Sedobradog bez osmeha.

Zima me blago štipa po obrazu,
nema mi haljine, pa samo kaput preko ramena nosim, cipele gubim.
Snovi su bosi pa svuda stižu, čak i do zaborava.
Polako sumrak se hvata, sama kroz sneg koračam,
a tako mi se spava.