Znam

Znam, krilate su tvoje oči,
kao pilot uzlećeš sa litice i zoveš visinama da te pratim, ja patim od vrtoglavice.

Ostajem zdrobljena u grumenu
pogleda dignutog ka zvezdama,
kradem pticama tršava krila,
iako već sam te izgubila.

Srebrna tačko u vasioni misli,
okreni se nekad, otresi sloj sa duše,
zamisli da si dečak koji ne sme da se popne na stablo, već čeka da se plodovi sami sruše.

Taj dečak ja sam, sa malo dužom kosom i više godina oko vrata,
pogled mi je nastanjen u oblaku zbog tebe,
mrak mi je palata.

Kada mi dosadi da budem ukopana u prah, leteću,
baciću telo ka tebi, tvojim ću tragom,
ispisaće mi putanju tvoje lice,
jedini razlog moje vrtoglavice.