Došla sam ti na vrata kao proleće,
izronila iz planina belih kao visibabina kruna,
ali nisam pozvonila da ti ne remetim tišinu kao raštimovana klavirska struna.
Kada bi pošao na sastanak sa svetom, odglumila bih dostavljača cveća sa ružom umesto glave
i virila bih kroz lišće da te vidim k’o mesečinu iz tihe noćne trave.
Moje su ruke grane, oblak mi duša što zamrači se od tuge kad glas ti sluša kroz zaključana vrata,
smeješ se u duetu sa nekim sopranom sa kojim živiš k’o ja sa plavom ranom.
Kad upijem ti note, lagano krenem
u pravcu cvetnih izmaštanih polja,
u oku prolaznika se oglednem i shvatim da venem.
