Rasplakala me je slika jedna u galeriji na uglu,
na slici dvoje i susret pod oblacima
kao da jedini su na svetu u trenu tom
dovedeni jedno pred drugo koracima.
Čemu realnost i zamke?
Zar ne staje sve u te oči obasjane otkrićem i nadom?
Šapnula bih da se zagrle odmah,
a zatim pobegnu jedno od drugog kradom.
Sve ispričaju te prve reči što drhte
o najdražem filmu ili ukusu voća,
jedino u tim sekundama nas neko sluša,
posle ostaje samoća.
Od hiljadu milja životne staze samo se jednom oseti smisao tumaranja i traganja,
kada se spaze i nasmeše prepoznavanju
k’o što se kasnije smeju svome kajanju.
Slikar je zaledio taj tren, jedini iskren i topao, savršen,
posle koga odmotava se film ka licima umornim i udaljenim,
ostaće zagledani zauvek pod lažnim suncem upaljenim,
nećemo čuti ni rastanke ni krike,
sve to ostaće iza slike.
