Stanar

Strahujem
među zidovima šupljim
u kojima svira izmršavelo cveće,
plašim se da to je ipak to,
da bolje biti neće.

Muzika je izgubila svoje note,
filmovi su izgubili toplinu,
više mi nepce ne nalazi zadovoljstvo
u čokoladi ni u vinu.

A najveća je promena ispod kože u stanovima prepunim saksija i ptica –
svi su prazni.
Čak se i ne pitam gde si i kada nestao.
Čim sam te videla bol je zverski oživeo,
a nisam ni osetila kad je prestao.

Navika bila je da živimo u simbiozi,
da tebi šapućem sve što u oko svrati
i sad je nestalo jedino što je stvarno,
a ja ne dozivam ga da se vrati.

Strahujem da postala sam oklop,
prazan i prašnjav kao napušten stan
bez mog stanara sa izmišljenom dušom
koji je nestao u neki novi dan.